Lažne vesti nedavno su proglašene za veliki problem. Ipak, sam taj fenomen star je koliko i komunikacija. Otkud onda nešto toliko staro izaziva tolike probleme, koje ni države, ni medijski giganti ne mogu da reše? Do odgovora na ovo pitanje možemo doći jedino ako sagledamo društveni kontekst savremene javne komunikacije.

Zašto se ovako nešto nije ranije dešavalo?

Odgovor na ovo trik pitanje nije težak – lažne vesti su bile problem i ranije, a u nekim trenucima istorije uzrokovale su mnogo više zla nego što to čine danas. Pre svega, politička propaganda može vrlo dobro da se bazira na lažnim vestima. Štaviše, prošlost ne poznaje samo proizvodnju lažnih vesti, već i falsifikovanje čitavih dela. Možda najpoznatiji slučaj jeste pamflet Protokoli sionskih mudraca, koji je i napisan da bi poslužio kao osnov za širenje mržnje prema Jevrejima i za antisemitske aktivnosti. Nacistička propaganda, uostalom, obilato je koristila ne samo Protokole, već i more dezinformacija i lažnih vesti kako bi opravdala politiku ukidanja građanskih prava i, potom, istrebljenja Jevreja.

Nisu ni nacisti izmislili lažne vesti, ali je u to vreme razvijen strukturni preduslov za njihovo širenje. Tridesetih godina prošlog veka moć masovnih medija dovoljna je da informaciju donese do najudaljenijih krajeva. Produkcija vesti, ipak, nije jeftina, pa masovna pojava lažnih vesti moguća je samo kao državni projekat (naravno, i medijski magnati mogli su da vode dezinformativne  kampanje, ali ne na nivou koji bi društvo naveo da lažne vesti stavi u fokus javne debate). Tek nakon drugog svetskog rata se mogućnost širenja lažnih vesti demokratizuje. Najpre je pojeftinilo štampanje sa pojavom kućnih štamparskih mašina (Geštetner) i fotokopir aparata, potom su počele da nastaju male lokalne radio-stanice i kablovske televizije. Vrhunac se, ipak, dešava sa ekspanzijom interneta, naročito sa pojavom dinamičkih sadržaja na internetu (web 2.0).

Ono što je internet revolucija donela kada je reč o lažnim vestima nije samo potpuno pojeftinjenje publikovanja sadržaja. Ona je donela još dva bitna uslova za širenje lažnih vesti: promenu u recepciji publike i strukturne nepoznanice koje prate tehnološke revolucije.

Koreni savremenog shvatanja problema lažnih vesti

Sam termin Fake News u američkom javnom diskursu pojavio se najpre u vezi sa satiričnim TV emisijama (Saturday Night Live krajem sedamdesetih, a u poslednje dve decenije The Daily Show i The Colbert Report). Tajna popularnosti emisija Džona Stjuarta i Stivena Kolbera leži u moći satire da razotkrije propangadističke medijske strategije (Stjuart je, recimo, humoristički secirao detalje iz Fox-ovih emisija ili izjave političara, uglavnom Republikanaca – bias Stjuarta i Kolbera bio je bliži Demokratskoj partiji). Paradoksalno, lažne vesti u satiričnoj varijanti bivaju doživljene kao istinitije od stvarnih. Tim problemom se, recimo, bave Mark Mekbet i Rendi Klemons, koji u svom istraživanju pod naslovom Da li su lažne vesti prave vesti? ispituju u kojoj meri se pripadnici raznih političkih opredeljenja u SAD rukovode satiričnim sadržajima kao izvorima informacija. (McBeth & Clemons 2011, pp. 79-98)

Izvor: Comedy Central

Već sam podatak da se određene grupacije oslanjaju na satirične emisije u svojoj političkoj orijentaciji ukazuje na problem u političkoj komunikaciji. Satiričnim emisijama kao izvoru informacija mlađa populacija u Americi počela je da se okreće od samih početaka emitovanja Stjuartove i Kolberove emisije – preko 20 odsto njih je još 2004. navelo da su im The Daily Show i Saturday Night Live redovni izvor informacija za odlučivanje o glasanju na predsedničkim izborima 2004. godine. (prema: Gettings 2007, p. 16) Još značajniji izvor informacija postaju društvene mreže, naročito Fejsbuk, što dovodi do strukturnog poremećaja u plasmanu informacija, zbog same prirode organizacije društvenih mreža.

Već su se klasični mediji (velike TV i radio stanice i mreže, dnevne i nedeljne novine) suočile sa problemom provere informacija. U situaciji kada zbog manjih prihoda moraju da redukuju broj zaposlenih, kod klasičnih medija se pojavljuje problem smanjene pouzdanosti informacija, naročito onih koje su prenesene iz drugih izvora (npr. kod agencijskih vesti). Novinari su suočeni sa povećanim obimom posla, pa manje vremena posvećuju zaštitnom mehanizmu za kvalitet informacije – proveri iz više nezavisnih izvora. Na pad kvaliteta (i, sledstveno, porast netačnih informacija) utiče i trka za ekskluzivnošću, koja dobija dramatične razmere sa razvojem interneta. Publika se sve više okreće brzim informacijama iz neproverenih izvora. Štednja se očituje i kod publike, pa se sve više koriste besplatni izvori, dok klasičnim medijima padaju rejtinzi, a samim tim i prihodi (prvi su pogođeni štampani mediji).

Drugi važan faktor za pojavu problema lažnih vesti jeste pojava nove onlajn ekonomije. Obični korisnici interneta mogu na njemu i da zarade, ako je njihov sadržaj dovoljno zanimljiv širokoj publici. Budući da, za razliku od standardnih, onlajn mediji još nisu precizno regulisani, otvoren je prostor za plasiranje ne onog sadržaja koji će do šire publike doći kvalitetom, već onog koji će kratkoročno privući publiku (npr. click-bait). Od toga do poplave netačnih informacija bio je preostao samo jedan korak. Pošto je američka internet publika među najbrojnijom u svetu, predsednički izbori 2016. godine predstavljali su pravu priliku za plasman onih vesti koje možda nisu istinite, ali su dovoljno intrigantne da privuku čitaoce. U žižu interesovanja dospeo je makedonski grad Veles, jer su tamo registrovani organizovani slučajevi širenja lažnih vesti zarad profita. O tome je dosta pisano u svetskim medijima, evo i teksta iz magazina Wired.

Laž kao etiketa

Populistički kandidat na pomenutim izborima Donald Tramp je i sam plasirao brojne netačne tvrdnje tokom kampanje, a u SAD se trenutno vodi istraga o ruskom uplivu na kampanju, između ostalog i kroz podršku sajtovima sa lažnim vestima koji su imali za cilj da potkopaju kredibilitet Trampove suparnice Hilari Klinton. S druge strane, i sam Tramp optužuje medijske kuće koje mu nisu po volji (npr. CNN, NBC), nazivajući ih Fake News Media. Tu se može povući još jedna paralela sa propagandnim strategijama nacista: već je Hitler u knjizi Mein Kampf uveo termin velika laž, kojim je označio laž toliko veliku da niko razuman ne bi mogao da pomisli da je izmišljena. Tu je veliku laž pripisao, naravno, Jevrejima.

Građanima kao političkim akterima ne ostaje drugo no da se senzibilišu za razlikovanje lažnih vesti od istinitih, kao i pouzdanih medija od nepouzdanih. U tu svrhu mogu da pomognu dva infografika. Prvi je izradila Međunarodna federacija bibliotečkih asocijacija i ustanova, i on predstavlja niz jednostavnih koraka za preispitivanje istinitosti sadržaja vesti:

Izvor: IFLA

Za bolje razumevanje lažnih vesti može da pomogne i infografik o vrstama lažnih sadržaja, na osnovu kojeg se vidi da lažne vesti nastaju sa različitim ciljevima od različitih aktera u komunikaciji:

Izvor: EAVI

Na predavanju u subotu biće detaljnije objašnjen mehanizam nastanka lažnih vesti, šta omogućuje njihovu veliku frekvenciju i kako taj problem rešiti. Biće upoređen problem lažnih vesti u svetu i kod nas, a kroz studiju nekoliko slučaja biće pojašnjeni i modaliteti u kojima se lažne vesti pojavljuju u srpskim medijima.

U tekstu je, osim izvora koji su dostupni onlajn, korišćena i sledeća literatura:

Gettings, M. (2007). The fake, the false, and the fictional: The Daily Show as news source. In J. Holt (Ed.), The Daily Show and philosophy: Moments of zen in the art of fake news (pp. 16-27). Malden: Blackwell.

McBeth, M. & Clemons, R. (2011). Is fake news the real news? The significance of Stewart and Colbert for democratic discourse, politics, and policy. In A. Amarasingam (Ed.), The Stewart/Colbert effect. Essays on the real impacts of fake news. Jefferson: McFarland & Co.

Preporučena literatura (o kojoj će biti reči na predavanjima):

Bounegru, L., Gray J., Venturini, T., Mauri, M. (Eds.) (2017). Field guide to fake news. Public Data Lab.
Dostupno na: https://fakenews.publicdatalab.org/

Habermas, J. (1969). O genezi građanske javnosti. Poglavlje iz knjige Javno mnenje. Istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva (pp. 23-37). Beograd: Kultura.

Marwick, A. & Lewis, R. (2017). Media Manipulation and Disinformation Online. Data & Society
Dostupno na: https://datasociety.net/pubs/oh/DataAndSociety_MediaManipulationAndDisinformationOnline.pdf