Problem lažnih vesti očitava se u domenu produkcije i distribucije informacija, problem post-istine u sferi recepcije – akcenat nije na tome šta se tvrdi, već šta se smatra kao istinito, što nas dovodi do problema legitimacije. Danas se na problem legitimacije nadovezuje i problem porasta dezinformacije, sadržaja koji se ne mogu smatrati istinitim ni po jednoj koncepciji.
Sama reč, onako kako je definisana u Oksfordskom rečniku, koji je i proglasio rečju godine 2016., nije imenica, već pridev. To bi značilo da na srpskom nije ispravno upotrebljavati je u obliku post-istina, već post-istinito (ili kao post-istinsko, mada nijedan od ova dva prevoda na prvi pogled ne deluje dovoljno precizno), na primer kao post-istinita politika, što je prevod termina pod kojim se ta reč pojavljuje u odrednici na Vikipediji. Nama nije toliko važno u kom obliku se pojavljuje, dok god se referiše na problem prirode društvene stvarnosti i njenog doživljaja kod ljudi.
Izvor: Oxford Dictionaries
Vezivanje termina post-truth za politiku potiče od najčešće upotrebe ovog pojma u debatama vezanim za američke izbore 2016. i izlazak Velike Britanije iz EU (Bregzit). Post-truth politics označava stanje političke komunikacije u kojem je teško zaključiti šta je istina. Prva upotreba termina registrovana je u tekstu “Vladavina laži” američkog scenariste Stiva Tešića, objavljenom u listu The Nation 1992. godine.
Tešić u tekstu primećuje izostanak ozbiljnije reakcije na afere koje proizvodi vlast. Dok je afera Votergejt dovela do Niksonove ostavke, afera Iran/kontra i Zalivski rat iz 1991. ne izaziva nikakve konsekvence po vlast, koja se više ne plaši istine jer građani prestaju da reaguju na nju.
“Mi ubrzano postajemo prototipovi ljudi za kojima totalitarni monstrumi mogu samo da balave u svojim snovima. Svi dosadašnji diktatori morali su naporno da rade na potiskivanju istine. Mi, svojom aktivnošću, poručujemo da to više nije neophodno, da smo stekli duhovni mehanizam koji može da oslobodi istinu od bilo kakvog značaja. Na vrlo fundamentalan način mi, kao slobodni ljudi, slobodno smo odlučili da želimo da živimo u nekakvom post-istinitom svetu.” (Tesic 1992, p. 13)
Tešićeva dijagnoza vremena nije iznenađujuća. Ona se nadovezuje na problem uočen par decenija pre toga – da “nova levica” ne daje zadovoljavajuć odgovor na probleme u demokratskim državama. S druge strane, naglašavanje porasta konformizma kod građana nije tipično za početak devedesetih, kada u teorijskom diskursu na Zapadu dominiraju ideje o kraju istorije i konačnoj pobedi demokratije. Slično kao i za predavanja Mišela Fukoa krajem sedamdesetih godina prošlog veka o neoliberalizmu, koja su na značaju dobila tek u poslednjih deceniju i po, i Tešićev tekst svoju afirmaciju stekao je tek kada se problem pokazao u svom punom vidu. Jer, elementi koje je primetio (porast samopouzdanja vlasti nakon uklanjanja najvećeg ideološkog protivnika usled propasti socijalizma i apatija građana) od vremena pisanja teksta konstantno su dobijali na zamahu.
* * *
S obzirom na to da je novi termin široko prihvaćen i svrstan među najvažnije teme savremenog trenutka, literature o post-istini biće sve više. U dosadašnjoj produkciji izdvaja se nekoliko knjiga, među njima i rad Džejmsa Bola Post-istinito: kako je glupost zavladala svetom.
Bol u knjizi najpre govori o dva velika politička slučaja oko kojih je i nastao termin, predsedničkim izborima u SAD 2016., odnosno Donaldu Trampu kao figuri koja je u politički govor unela veliki odmak od istine. Problem je što su strategiji laganja pribegle obe strane, tj. i levo orijentisani deo javnosti nakon desničara, koji su već obilato koristili lažne vesti za podupiranje teorija zavere koje su smišljali. Ipak, za uspon post-istinske politike bio je potreban i drugi deo – publika. Bol navodi da su istraživanja pokazala da je 15% upitanih Trampovih glasača izjavilo da je Trampova inauguracija bila posećenija od Obamine, kako bi, uprkos činjenicama, iskazalo lojalnost Trampu.
Izvor: The New York Times
Bol ispituje ko je i u kolikoj meri doveo do ove situacije. Političari su i ranije iznosili netačne tvrdnje, ali ne u sadašnjem obimu. Ipak, njihovo laganje nije bilo dovoljno, već su bili potrebni mediji koji će te informacije preneti.
Klasični mediji (TV , radio, štampa) su u višestrukom problemu: zbog objektivnosti ne uspevaju adekvatno da odgovore na ono što poručuju političari, neki od njih su zbog ekonomskih ili političkih razloga prinuđeni da prenose poruke političara, a moraju i da se nose sa novim fenomenom da ih političari prozivaju kao političke oponente, a ne da se prema njima odnose kao prema neutralnoj strani koja prenosi poruke.
Za priču o post-istinitoj politici možda je najvažniji sve veći uticaj interneta. Internet je omogućio pojedincima (i grupama) sklonim manipulaciji i dezinformacijama da šire i popularizuju svoje stavove (npr. Milo Janopulos u SAD); internet je omogućio pojavu i širenje lažnih news sajtova, poput slučaja u makedonskom gradu Velesu; internet je, konačno, osnova na kojoj su iznikle društvene mreže, koje predstavljaju osnovni izvor nformacija za sve više ljudi. A upravo preko društvenih mreža se lažne vesti šire sve većom brzinom.
Konačno, u listi aktera koji su omogućili uspon post-istinite politike, Bol posebno mesto čuva za – nas same. Pojave koje opisuje u knjizi postojale su dugi niz godina, da bi sada dostigle kulminaciju. Jer, političari nam samo šalju poruke kakve želimo da čujemo, mediji nam saopštavaju vesti kakve želimo da čitamo. Na kraju, mi smo ti koji, manje ili više nepromišljeno, širimo lažne informacije internetom šerujuću ih na društvenim mrežama.
* * *
Na predavanju u petak najpre sledi kratko upoznavanje sa problemom istine i šta se kroz istoriju smatralo istinitim, nakon čega će biti predstavljena najvažnija stanovišta u aktuelnoj polemici o post-istinitom, naročito u odnosu na to u kojoj su meri digitalne tehnologije zaslužne za eskalaciju problema.
Korišćena literatura:
Ball, J. (2017). Post-truth: How bullshit conquered the world. London: Biteback.
Tesic, S. (1992). A government of lies. The Nation, January 6/13(1992), pp. 12-14.
Ako povežemo činjenicu da je neoliberalizam prvenstveno doktrina privatizacije i staru istinu da je laž religija robova i gospodara, šta ćemo dobiti? Hoćemo li da se suočimo sa sopstvenom odgovornošću za taj rezultat, mi, kojima je istina samo nešto što muči dušu?