Ove godine veliku pažnju stručne i šire javnosti privukla je knjiga “Twitter and Tear Gas: The Power and Fragility of Networked Protest” autorke Zeynep Tufekci. Knjiga je produkt njenog dugotrajnog angažmana u istraživanju uloge interneta i digitalne tehnologije u anti-autoritarnim protestima i pokretima širom sveta. Kako i ona sama sugeriše u knjizi, osnovna vrednost knjige je u tome što razvija neke elemente konceptualnog okvira o društvenim pokretima danas. Iako su od kraja prve decenije 21. veka predmet intenzivne debate, potpunije razumevanje “umreženih” protesta i pokreta se tek nazire, i ova knjiga pruža doprinose u tom smeru.

Pošto je namera autorke bila da napiše knjigu za širu publiku, naučne reference i pojedinosti argumenta se velikim delom nalaze u napomenama na kraju knjige. Etnografski pasaži u knjizi služe Tufekci da ilustruje glavne argumente i prezentuju rezultate njenih istraživanja na osnovu različitih izvora i metoda, među kojima su i posmatranje sa učestvovanjem i intervjui sa aktivistima u toku događaja u Arapskim zemljama, i zemlji autorkinog porekla, Turskoj. I pre društvenih mreža i najnovijeg talasa “umreženih” protesta, Tufekci je pratila proteste anti-globalista, a za komparaciju aktuelnih pokreta sa onima pre interneta ona koristi pokret za građanska prava u SAD, koji je već dobro istražen i široko poznat slučaj.

Na osnovu naučne literature i raznorodnih izvora, Tufekci gradi osnove savremenog pristupa umreženim protestima i pokretima, tako da izbegne “zamke” tehnološkog determinizma i digitalnog dualizma. Pisanje zapadnih medija o događajima u okviru “Arapskog proleća” 2011. godine obeležio je, primećuje Tufekci, fokus na tehnologiji i platformama koje su aktivisti koristili, dok je zanemaren kontekst – njihovi ciljevi i politička situacija u kojoj su se protesti desili. U poglavlju 5 “Technology and People” ona se protivi determinističkom shvatanju da su onlajn platforme, Facebook i Twitter, samim svojim postojanjem uzrokovale “Facebook” i “Twitter revolucije”. (p. 119) U ovom poglavlju autorka razmatra modele uzročnosti u društvenim naukama i kako bi se oni mogli primeniti na digitalnu tehnologiju i tehnologiju uopšte, i piše da tehnologija učestvuje u strukturisanju društvene stvarnosti, kao što je i sama društveno konstruisana; ona utiče na društvene pojave na kompleksne načine i kao neophodan, ali ne i dovoljan uzrok.

U pogledu tehnološkog determinizma Tufekci se slaže sa stavovima Morozova, ali se ne slaže sa njegovom karakterizacijom “slaktivizma”. Morozov je tvrdio da onlajn aktivizam nije efikasan kao starije forme aktivizma, tj. oflajn forme, i da deluje tako da smanji angažman u drugim formama aktivizma. On i njemu suprotstavljeni autori stvorili su, prema Tufekci, atmosferu u kojoj je internet bio slavljen ili je njegova uloga minimizovana, a izostala je konverzacija o kompleksnim ulogama digitalne tehnologije (p. 17)

Kada se govori o potrebi da se preduzme akcija u “stvarnom svetu” i da se izađe na ulice, pretpostavlja se da bi to bilo efikasnije nego onlajn akcije, iako je za efikasnost pokreta presudno nešto drugo – kapacitet koji akcija signalizira. (p. 131) Osim toga, protesti kojima je prisustvovala Tufekci koristili su digitalnu tehnologiju da se organizuju i publikuju svoje akcije. O uticaju digitalne tehnologije na društvo ona piše: “Internet nije odvojeni, virtuelni svet, ali isto tako nije ni prosta kopija onog oflajn, koja je samo malo brža i veća. Osobine društva sa digitalnim tehnologijama razlikuju se od društva bez njih, bez obzira na to da li je osoba povezana na internet u bilo kom trenutku…” (p. 131)

Promena formi cenzure u vreme društvenih mreža

U poglavlju 2 “Censorhip and Attention” Tufekci je ukazala na to da cenzura ne funkcioniše na isti način kao pre društvenih mreža. Masovni mediji, u državnom ili korporativnom vlasništvu, više nemaju monopol na pažnju javnosti, niti moć da cenzurišu informacije blokirajući njihovo širenje u jednom centru. Pažnja je ključni resurs za društvene pokrete, a cenzuru danas Tufekci redefiniše kao “uskraćivanje pažnje na višestruke načine”. (p. 30) Ona funkcioniše kao vrsta DDOS (distributed denial-of-service) napada (p. 273) na kapacitet korisnika mreža da pronađu i prepoznaju istinite informacije i da deluju na osnovu njih. Mobilni telefoni, kamere i internet omogućili su građanima da proizvedu i prošire informacije koje probijaju cenzuru masovnih medija, ali problem sortiranja i verifikacije informacija je postao veći onlajn. Autoritarne vlasti i politički akteri su se takođe prilagodili situaciji, pa mogu da proizvode dezinformacije, optužbe i konfuziju, i odvraćaju pažnju javnosti, u clju obeshrabrivanja aktivnosti, koja bi mogla da usledi nakon širenja informacija. (p. 274)

Slika – OpenMindTV

Prodor dominantnih onlajn platfomi širom sveta bio je rapidan i one su postale korisne aktivistima zbog toga što ih mnogi građani koriste, a ovu dinamiku objašnjavaju “network effects” (p. 134). Sada moć da utiču na vidljivost i širenje informacija imaju najveće platforme – Facebook, Google i Twitter, i druge, manje. Tufekci daje primere uticaja algoritama koji određuju vidljivost sadržaja korisnicima na mrežama. 2014. godine, na početku protesta u Fergusonu, iz kojih je izrastao pokret Black Lives Matter, informacije o policijskoj brutalnosti bile su manje vidljive na Facebooku, nego na Twitteru. Tufekci tvrdi da je to rezultat “algoritamske tišine”, usled koje sadržaj koji ne dobija najviše lajkova ne biva prikazan korisnicima. U to vreme desila se viralna kampanja “Ice Bucket Challenge” koja je privukla mnogo više pažnje na Facebooku. Tufekci je komentarisala promenjene forme cenzure i povodom predsedničkih izbora u SAD 2016. godine.

Transformacija društvenih pokreta u digitalnom okruženju

Zašto masovni protesti od kraja prve decenije 21. veka većinom nisu dali dugoročne rezultate u smislu političke promene ili etabliranja nove političke opcije? Tufekci je morala da se suoči sa ovim pitanjem, jer su nakon “revolucija” kojima je svedočila u arapskim zemljama usledili novouspostavljeni represivni režimi ili građanski rat. Ona je u knjizi ponudila model za objašnjenje toga da masovne mobilizacije preko društvenih mreža i masovni protesti na ulicama nisu izrasli u razvijene pokrete. Akcije društvenih pokreta signaliziraju kapacitet koji je pokret razvio, piše Tufekci, ali u vreme kada su društvene mreže omogućile laku i brzu masovnu mobilizaciju, održavanje masovnih protesta više ne znači da je uložen veliki i dugotrajan organizacioni rad. Zbog toga masovni protesti sada ne predstavljaju završnu fazu delovanja pokreta, već inicijalnu fazu, nakon koje pokret treba da se uspostavi.

Slika – OpenMindTV

Društvene mreže su omogućile pogodnosti lake komunikacije i koordinacije aktivistima, ali su istovremeno proizvele i slabosti pokreta koji su preko njih organizovani. Pokreti koji deluju ad hoc i bez lidera imaju svoje prednosti, piše Tufekci, ali i konsekventne slabosti: “obrnute trajektorije” u razvoju pokreta, nesposobnost da se brzo promeni taktika i adaptira u odnosu na razvoj događaja, da se donose odluke i delegiraju predstavnici… (p. 270) Onlajn platforme na kojima pokreti komuniciraju doprinose rasipanju pažnje, jer njihov biznis model zahteva da se korisnici na njima zadrže što duže, da bi što više doprineli prihodu od advertajzinga. One promovišu takmičenje za pažnju i u komunikaciji pokreta i favorizuju “attention getters, stunts, and spectacles” (p. 271).

O ovim i sličnim problemima društvenih pokreta u vreme društvenih mreža Tufekci je pisala i u svojoj kolumni za The New York Times, u tektovima “After the Protests” i “Does a Protest’s Size Matter?“.

(Cover slika: CC BY-SA – Mstyslav Cherno)