Jedna od novina za koju su velikim delom zaslužne široka dostupnost i lakoća korišćenja digitalnih tehnologija komunikacije je centralno mesto vidljivosti u savremenoj kulturi. One su omogućile korisnicima interneta i društvenih mreža da proizvedu i publikuju sadržaje, u kojima čine vidljivim svoje telesne, identitetske i političke prakse i projekte.

U poglavlju 6 njegove nove knjige “Digital Media and Society“, pod naslovom “Digital Visuality and Visibility“, švedski sociolog Simon Lindgren diskutuje vidljivost u dva smisla: kao visuality  i visibility. Digitalni (pod)žanrovi vizuelnih sadržaja koje on razmatra su digitalni autoportreti (selfie) i “video afinitieta” (affinity – srodstvo, privlačnost, sklonost).

Lindgren piše da se trend ka dominaciji vuzuelnog može pratiti već par vekova unazad, a na internetu je došao do izražaja u vreme onlajn platformi, kao što su Facebook, Instagram, Snapchat i YouTube, koje su uveliko zauzele mesto ranijih formi komunikacije na internetu, koja je bila više tekstualna. Dostupnost ovih platformi je istovremeno sa digitalnim kamerama i “pametnim” telefonima pogodovala sve većoj vidljivosti slika i videa korisnika interneta. Žanrovska specifičnost selfija i ličnih videa je u tome što se proizvode da bi bili “podeljeni” na društvenim mrežama, pa su u tom smislu uvek društvene forme komunikacije, koje prizivaju određene vrste reakcije od njihove publike. Ovi sadržaji korisnika imaju funkciju društvene ekspresije i konekcije. (p. 109)

Selfie se kreira da bi bio viđen “i kada gledamo u selfie, mi smo svesni ove namere” (p. 114), iako publika može da interpretira njegovo značenje različito od kreatora. Šta selfiji prikazuju, izražavaju i komuniciraju? Lindgren ukazuje na to da oni prikazuju pre svega telo osobe, ali i druge osobe (tako da pokazuju kojim grupama pripadamo, ili sa kim smo u vezi), ali i šta radimo i gde se nalazimo. (p. 118) Oni ne pokazuju prosto kako izgledamo, nego i kako želimo da budemo viđeni. Iako komuniciraju naše subjektivno iskustvo, selfiji ne reprezentuju “realnost” osobe, već u narativnoj formi komuniciraju određenu verziju osobe i njene realnosti. Selfiji su često editovani, provučeni kroz filtere, i pažljivo inscenirani, ali i stereotipni, efemerni i trivijalni. Popularnost platformi kao što je Instagram počiva na tome što nam “nude beskonačne verzije nas samih, kao da svaka slika obećava bolju verziju.” (Wendt, navedeno na p. 118) Mogućnosti da se predstavimo kako želimo ipak su ograničene, primećuje Lindgren. Selfiji često reprodukuju stereotipe i konvencije zasnovane na postojećim društvenim hijerarhijama. Ipak, on ostavlja mogućnost da selfiji mogu da budu subverzivni i da u određenim slučajevima dovode u pitanje prihvaćene norme, kreirajući nove norme i konvencije prikazivanja.

Autor objašnjava i zašto se u medijskim komentarima prakse slikanja i objavljivanja selfija javlja jedna verzija “moralne panike”: njihovo prisustvo u javnosti i sve veća raširenost predstavljanju novinu na koju ne mogu da se primene ranije norme samo-prezentacije. Za selfije se često vezuju narcisoidnost, egoizam, opsednutost sobom, samopromocija i privlačenje pažnje. Negativne posledice selfija, kao žanra vezanog za digitalne tehnologije i onlajn platforme za umrežavanje, u takvim diskursima su preuveličane, slično kao što su i ranije medijske tehnologije u vreme njihovog širenja bile optuživane za negativne društvene posledice, “kao popularni štampani mediji u 19. veku, film početkom 20. veka, rok muzika 1950-ih, i tako dalje….” (p. 117)

Olivia Muus – Museum of Selfies

Sličan žanru selfija je i “lični video” ili “video afiniteta” (izraz antropološkinje Patricie Lange) video bloggera, koji uspostavljaju osećanja povezanosti između kreatora i drugih korisnika koji dele istu povezanost “sa temom, stavom, vrednostima ili kreatorom videa.” (p. 122) Ovi videi prikazuju telo bloggera i njihove svakodnevne ili manje interesantne aktivnosti, često u njihovom privatnom prostoru. Digitalne tehnologije i onlajn platforme omogućile su snimanje i publikovanje videa koji ne moraju da se bave samo temama i događajima koji su ranije bili smatrani vrednim beleženja.

***

Novi digitalni žanrovi vizuelnog prikazivanja, o kojima piše Lindgren, ali i druge forme vizuelne i tekstualne komunikacije na društvenim mrežama, pružaju mogućnost prikazivanja raznovrsnih identiteta i koriste se kao sredstva u politici identiteta. U njima korisnici na osnovu govora o sebi i ličnom iskustvu konstruišu lični identitet, ali i doprinose konstrukciji značenja različitih kategorija identiteta, sa kojima se osoba identifikuje ili ne identifikuje. Internet i društvene mreže omogućavaju vidljivost i reprezentaciju identiteta koji su se formirali od vremena novih društvenih pokreta sredinom 20. veka, ali i pospešuju produkciju i umnožavanje novih kategorija identiteta. Oko politike identiteta se poslednjih godina vode mnogi sporovi i debate.

Mimovi, viralni sadržaji, hashtagovi i vizuelne forme sadržaja korisnika na društvenim mrežama čine raznovrsna privatna i lična iskustva javnim i političkim. Videi prikazuju tela i telesne prakse vloggera i “konfesionalni” govor o njihovom ličnom iskustvu i identifikaciji. Primeri YouTube vloggera poslužiće nam da pokažemo kako se konstruišu identiteti onlajn i kakva je uloga tehnologije komunikacije u tome.

Pogledajte sajt The Selfies Research Network.