Počevši od 20. veka, kada se javljaju začeci povezivanja i komunikacije pomoću digitalne tehnologije, prisutna je ekspanzija digitalnih sredstava koje koristimo za svakodnevnu komunikaciju. Sve češće se svakodnevna komunikacija odvija u onlajn prostoru. Trend socijalnog povezivanja uzrokovao je značajnu promenu u načinu funkcionisanja i dizajnu interneta. Ranije se pretpostavljalo da će internet imati pre svega funkciju skladištenja i arhiviranja informacija (kao repozitorijum), ali je pojava društvenih mreža nagovestila da je internet postao prevashodno sredstvo za povezivanje ljudi. Na evoluciju u ljudskoj socijalnoj interakciji ukazuje masovno usvajanje sajtova za društveno umrežavanje (social networking sites) svih oblika i opsega.

Uspešne društvene mreže karakterisao je ubrzani porast korisnika. Broj korisnika se uvaćava na taj način što se ljudi priključuju, da bi komunicirali i umrežavali se sa onima koji su već članovi. Kako bi članovi na duže vreme koristili društvene mreže, one im moraju pružati pogodnosti u zamenu za utrošak vremena, energije ili čak novca. Najpopularnije društvene mreže preko viralnog marketinga omogućavaju brzo širenje sadržaja, služeći se prirodom ljudskog ponašanja, koju karakteriše međusobno saopštavanje o proizvodima ili uslugama. Internet korisnicima pruža pristup mnoštvu različitih i korisnih sadržaja. Najčešće se koristi za informisanje, obrazovanje, povezivanje sa drugima preko društvenih mreža, gledanje filmova, serija, spotova.

Istraživanje sprovedeno u Srbiji 2012. godine (Popadić i Kuzmanović, 2013) u 17 osnovnih i 17 srednjih škola, koje je obuhvatilo učenike 4. i 6-8. razreda osnovne škole, kao i učenike 2-4. razreda srednje škole, pokazalo je da se učestalost korišćenja digitalnih uređaja i interneta povećava sa uzrastom učenika. U 4. razredu osnovne škole 84% učenika koristi mobilni telefon, 94% učenika starijeg osnovnoškolskog uzrasta, dok je u srednjoj školi samo 1% onih koji ga nemaju. (Popadić i Kuzmanović, 2013, p. 9)

Korisnici interneta, naročito deca i mladi, mogu biti izloženi brojnim rizicima, koji se javljaju ukoliko se digitalna tehnologija nebezbedno koristi. (Kuzmanović, Lajović, Grujić, i Medenica, 2016). Rizična ponašanja na internetu, koja su prisutna kod učenika i učenica osnovne i srednje škole u Srbiji uključuju (Kuzmanović, Lajović, Grujić, i Medenica, 2016, p. 15):

• Prihvatanje zahteva za prijateljstvo na društvenim mrežama od ljudi koje mladi ne poznaju (46% učenika/ca osnovne i 71% učenika/ca srednje škole);
• Komunikacija preko četa sa nepoznatim osobama (28% učenika/ca osnovne i 56% učenika/ca srednje škole);
• Odgovaranje na poruke nepoznatim osobama (27% učenika/ca osnovne i 47% učenika/ca srednje škole);
• Davanje ličnih podataka (ime i prezime, adresa stanovanja, broj telefona, imejl, fotografija) nepoznatim osobama (13% učenika/ca osnovne i 21% učenika/ca srednje škole);
• Ugovaranje sastanka (6% učenika/ca osnovne i 15% učenika/ca srednje škole).

 

Digitalno nasilje

Digitalno nasilje (cyberbullying) je „korišćenje digitalne tehnologije (interneta i mobilnih telefona) s ciljem da se druga osoba uznemiri, povredi, ponizi i da joj se nanese šteta.“ (Kuzmanović, Lajović, Grujić, i Medenica, 2016, p. 15) Sreću se i termini: elektronsko nasilje, nasilje na internetu, onlajn nasilje, sajber nasilje, maltretiranje u digitalnom svetu… Oblici digitalnog nasilja mogu biti: uznemiravanje, ismevanje u onlajn pričaonicama, na blogovima, objavljivanje lažnih optužbi, neprimereno komentarisanje tuđih slika, statusa, i slično. Ne doživljavaju svi učenici ista ponašanja kao maltretiranje, zlonamerno nanošenje štete ili povređivanje, već kao šalu, zadirkivanje. (Kuzmanović, Lajović, Grujić, i Medenica, 2016) Mesta na kojima postoji verovatnoća sajber nasilništva su najpopularnije društvene mreže – Facebook, Instagram, Twitter, YouTube, Google+, Snapchat.

Digitalno nasilje može podrazumevati (ACMA, 2013, p. 10):

• Uvredljive tekstove i mejlove;
• Postavljanje poruka ili slika neprijatnog sadržaja;
• Imitiranje drugih na internetu;
• Isključivanje drugih na internetu;
• Tagovanje neprikladnih slika na internetu;
• Neprikladne diskusije.

U priručniku za zaštitu dece i mladih od sajber nasilja (ACMA, 2013) navodi se da se digitalno nasilje razlikuje od nasilja licem u lice tako što nasilnik može da se krije iza lažnog profila; može se događati u svakom trenutku, čak i kada je žrtva u kući; i neprikladan sadržaj može dopreti do velikog broja osoba deljenjem. U priručniku su dati i saveti na koji način bi trebalo reagovati na nasilje: ne svetiti se, ne uzvraćati, potrebno je blokirati nasilnika da bismo sprečili nastavak maltretiranja, dodatno zaštititi profil, prijaviti nasilje i razgovarati u poverenju sa bliskim osobama. (ACMA, 2013, p. 10)

 

Odnos oflajn i onlajn nasilja

U članku Dear Media: Bullying is Never Just “Cyber” (Jurgenson & PJ Rey, 2010) autori razmatraju štetnost nasilja preko interneta i postavljaju pitanje da li je potrebno praviti razliku između između nasilja koje se odvija u fizičkom, oflajn svetu, i onog koje je posredovano internetom, i da li je onlajn nasilje značajniji problem.

Termin cyberbullying se najčešće koristi da bismo opisali povređujuće ponašanje koje nastaje korišćenjem informacione tehnologije. Ali da li je nužno razlikovati digitalnu formu od ostalih formi nasilja? Možda smo skloni da vršimo podvajanje zbog toga što je fizičko nasilje nemoguće činiti preko mreže, ili zbog toga što internet nudi pregršt novih načina komunikacije. Svakako je pojava novih tehnologija omogućila i nove načine ispoljavanja nasilja.

Termin cyberbullying je osporavan zato što se većinom upotrebljava na način koji umanjuje značaj nasilnih činova koji se dešavaju onlajn, ili preko digitalnih tehnologija komunikacije. Ipak, „nasilje je nasilje, bilo da se desi u školi, parku, autobusu ili na mreži“. (Jurgenson & PJ Rey, 2010) Za potrebe ovog teksta, autori su dali definiciju nasilja uopšte (bullying): „ponavljana upotreba povređujućeg ponašanja, u koje bismo uključili uvrede, glasine, pretnje, zastrašivanje, prinuda, isključenje, fizičko nasilje ili vandalizam.“ (Jurgenson & PJ Rey, 2010)

Neki slučajevi sajber nasilja su poprilično dramatični, tj. mogu voditi tome da žrtva počini samoubistvo. Sam termin digitalno nasilje (cyberbullying) je problematičan za autore, jer zamagljuje stvarnost nasilja: „tragovi nasilja su veoma vidljivi onlajn, međutim, ovakva ponašanja su najčešće odraz sličnog ponašanja koje se odvija u materijalnom svetu.“ (Jurgenson & PJ Rey, 2010) Maltretiranje (bullying) možda započinje licem u lice, ali postoji mogućnost da se prenese na Facebook, pa potom ponovo pojavi u školi… Granice između materijalnog i digitalnog sveta su često nejasne. „Društveno ponašanje, uključujući i povređujuće, kreće se fluidno kroz atome (materijalno, fizičko) i bitove (digitalno).“ (Jurgenson & PJ Rey, 2010) Autori zaključuju da semantičko i konceptualno odvajanje sajber nasilja od tradicionalnih formi nasilja zamagljuje činjenicu da je ovo sve isto ponašanje. 

Postoje i oni koji smatraju da digitalno nasilje među tinejdžerima nije problem u onolikoj meri u kojoj mislimo da jeste (Clark, 2017), i da je „klasičan“ oblik nasilja u školama ipak zastupljeniji. U ovom članku navode se rezultati istraživanja prema kome približno polovina roditelja veruje da je više verovatno da će njihova deca doživeti nasilje onlajn nego na igralištu. Međutim, autor smatra da ovo istraživanje treba posmatrati sa oprezom, prvo, jer se zasniva na percepciji roditelja o bezbednosti njihove dece, a drugo, jer je sprovedeno od strane firme Symantec koja prodaje Norton softver za onlajn zaštitu porodicama.

U novoj studiji, baziranoj na upitnicima ispunjenim od strane 120.115 tinejdžera, koji su zamoljeni da ocene koliko su često maltretirani (bullied) u poslednja dva meseca, uključujući detalje tipa nasilja i njegov uticaj, trećina ispitanika je doživela regularno nasilje, a devojčice su češće bile žrtve od dečaka. Od ispitanika koji su često uznemiravani, 27% je maltretirano samo u fizičkom, oflajn svetu, i manje od 1% je maltretirano onlajn. Na oba načina je maltretirano 3%. Na osnovu ovih rezultata, autori istraživanja su zaključili da digitalno nasilje nije samostalni fenomen, već jedna od dodatnih taktika koju koriste “klasični” nasilnici. (Clark, 2017) Andrew Przybylski, jedan od autora studije, kaže da „ljudi sa pravom uzimaju sajber nasilje krajnje ozbiljno, ali ga moramo posmatrati po istim standardima kao i “klasično” nasilje (traditional bullying)“. (Clark, 2017)

 

Strategije suočavanja sa nasiljem

U 25 evropskih zemalja 2010. godine istraživanje je sprovela organizacija EU Kids Online Network, finansirana od strane Safer Internet Programme Evropske komisije, u cilju stvaranja baze dokaza za strategiju koja se odnosi na onlajn sigurnost. (Livingstone, 2011) Slučajni uzorak je obuhvatio 25.142 dece uzrasta od 9 do 16 godina. Istraživanje se usmerilo na probleme pornografije, maltretiranja, prijema poruka seksualnog sadržaja, kontakte sa ljudima koje ne poznaju lično, oflajn sastanke ugovorene onlajn, štetan sadržaj koji su kreirali korisnici, i zloupotrebu ličnih podataka.

Rezultati ovog istraživanja pokazuju da korišćenje interneta prožima svakodnevicu mladih: 60% ispitanika boravi onlajn svakodnevno ili skoro svakog dana. Trećina devetogodišnjaka i desetogodišnjaka svakodnevno provodi vreme na internetu, dok se taj procenat povećava i do 80% u grupi mladih koji imaju 15 i 16 godina. U uzrastu od 9–16 godina, 6% ispitanika je primilo poruke neprijatnog ili škodljivog sadržaja, dok je 3% slalo poruke takvog sadržaja drugima. Nešto više od polovine onih koji su primili poruke neprijatnog sadržaja se osećalo veoma uznemireno. Maltretiranje onlajn i oflajn je pretrpelo 19% ispitanika, dok je 12% onih koji su maltretirali nekog drugog. Ukoliko ove podatke uporedimo sa onima koji pokazuju da je onlajn nasilje trpelo 6%, a vršilo 3%, može se zaključiti da se nasilje ipak u većoj meri odigrava u oflajn svetu nego onlajn. Većina dece koja je primila poruke neprijatnog sadržaja je potražila pomoć, dok četvrtina nikom nije ništa rekla. Šestoro od desetoro dece je koristilo onlajn strategije zaštite, kao što je brisanje poruka ili blokiranje zlostavljača.

U istraživanju sprovedenom u Holandiji (Völlink, Bolman, Dehue & Jacobs, 2013) među decom od 11 i 12 godina ispitivane su strategije suočavanja sa svakodnevnim stresorima i strategije suočavanja sa digitalnim nasiljem, kao i uticaj strategija suočavanja na depresivnost i subjektivno blagostanje (well-being) žrtava digitalnog nasilja. U njemu se pominje Lazarusov model strategija suočavanja. Lazarus razlikuje dve osnovne strategije suočavanja: suočavanje usmereno na problem (problem focused coping) i suočavanje usmereno na emocije (emotion focused coping).

Autori su pronašli da osobe koje nisu bile žrtve nasilja, opažaju digitalno nasilje kao situaciju koja je podložna promeni i stoga će pribeći strategiji suočavanja usmerenoj na problem, na taj način što će potražiti pomoć. Osobe koje su već doživele sajber nasilje, opažaju ga kao manje promenljivu situaciju. Često osećaju da nemaju drugog izbora osim da prihvate situaciju, što rezultuje primenom suočavanja usmerenog na emocije, koje se ogleda u izbegavanju, bekstvu, ljutnji, osećanju bespomoćnosti ili tuge. Oni koji teže da najpre iskoriste strategiju suočavanja usmerenu na problem, tek kada opaze situacju kao nepromenljivu, prelaze na primenu strategije suočavanja usmerenog na emocije, i što je više neko trpeo sajber nasilje, veća je verovatnoća da će koristiti te strategije. (Völlink, Bolman, Dehue & Jacobs, 2013) Ako uzmemo u obzir to da postoji kontinuitet stresora i nasilja onlajn i oflajn, možemo da tvrdimo da svako doživljavanje nasilja povećava korišćenje strategija suočavanja usmerenih na emocije. Stoga podrška i zaštita od nasilja treba da bude prisutna i u fizičkom i u digitalnom okruženju.

Upotreba interneta je globalnih razmera, pa je i pojava fenomena digitalnog nasilja raširena u celom svetu. Možemo zaključiti da se pojavom i ekspanzijom tehnoloških sredstava i sam pojam nasilja izmenio. Pojavio se oblik nasilja koji nije direktno vidljiv i ne dešava se u fizičkom svetu. Ne možemo biti sigurni da nasilnici u oflajn svetu neće posegnuti za tehnologijom i nastaviti maltretiranje onlajn. Zbog toga bismo pogrešili ako pokušamo da odvojimo fizičko od digitalnog nasilja, jer je digitalno nasilje samo jedan deo i oblik nasilja uopšte. Prema tome, da bismo pristupili efikasnoj prevenciji, moramo uzeti u obzir nasilje u svim njegovim oblicima, a ne svaki oblik pojedinačno.

 

Zaštita od digitalnog nasilja kod nas 

Priručnik o zaštiti od digitalnog nasilja (Kuzmanović, Lajović, Grujić i Medenica, 2016) piše da je najvažnije pružiti informacije o rizičnom ponašanju na internetu. U problem digitalnog nasilja bi trebalo da, pored roditelja, bude uključena i škola, tačnije nastavnici i stručni saradnici. Učenike je potrebno uputiti kako da na pravilan i bezbedan način koriste internet, kako da reaguju u slučaju pojave digitalnog nasilja (bilo da su uključeni direktno kao žrtve, nasilnici, ili indirektno kao svedoci), kome da se obrate (vršnjacima ili odraslima), koja pravila komunikacije da koriste, kako da prihvate informaciju koju dobiju od strane drugih na mreži.

Ovaj priručnik daje savete deci kako da se ne izlažu riziku i kako da se ponašaju u slučaju nasilja. Potrebno im je objasniti da ne otvaraju poruke od nepoznatih osoba. Ukoliko je prispeli sadržaj poruke neprikladan, kontakt se mora prekinuti, a pošiljalac neprikladnog sadržaja blokirati. Na uvredu ne bi trebalo odgovarati, već prikupiti dokaze i saopštiti nekom starijem. Ukoliko primete da im je drug/drugarica maltreirana, najbolje je porazgovarati sa njim/njom i reći nekoj starijoj osobi. Pre nego što se postuje status, komentar ili slika, razmisliti unapred. Treba zaštititi lične informacije na profilu i ne davati ih nepoznatima.

Šta treba da rade roditelji? Njihov zadatak je da se bolje upoznaju sa funkcionisanjem interneta, da prate promene, da se informišu o oblicima digitalnog nasilja, načinima i merama zaštite, simptomima koje deca ispoljavaju ukoliko su izložena sajber maltretiranju, i shodno tome da reaguju što ranije, razgovaraju sa detetom i edukuju ga. (Popadić i Kuzmanović, 2013, p. 132)

Šta treba da radi škola? Škola treba da pruži informacije roditeljima i učenicima kroz obuke, radionice, uvođenjem nastavne jedinice na temu bezbednog korišćenja interneta i digitalnog nasilja. Takođe, škola mora ostvariti dobru saradnju sa roditeljima u cilju sprečavanja nasilja. (Popadić i Kuzmanović, 2013, p. 133)

Bezbedni sajtovi i adrese za prijavljivanje nasilja i zloupotrebe u Srbiji su sledeći (ACMA, 2013; Mačenovski, 2017):

• http://pametnoibezbedno.gov.rs;
• www.beograd.vtk.jt.rs; e-mail: vtk@beograd.vtk.jt.rs – Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal Republike Srbije;
• www.mup.gov.rs – Uprava za visokotehnološki kriminal Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije;
• www.kliknibezbedno.rs – sajt nastao kao inicijativa Ministarstva za telekomunikacije i informaciono drustvo, projekat “Klikni bezbedno” (trenutno nije dostupan);
• www.incesttraumacentar.org.rs; e-mail: itcentar@EUnet.rs – Incest Trauma Centar, Beograd, specijalizovana služba za društveni problem seksualnog nasilja;
• http://bezbedaninternet.ombudsmanapv.org – Pokrajinski zaštitnik građana, ombudsman, nezavisan i samostalan organ koji se stara se o zaštiti i unapređenju ljudskih prava i sloboda​.

 

Literatura

ACMA (2013). Tagged – priručnik za zaštitu dece i mladih od sajber nasilja i primenu u redovnom nastavnom programu osnovnih i srednjih skola. Beograd: Incest Trauma Centar. Dostupno na: http://www.skolskiportal.edu.me/Bezbjednost%20djece%20na%20Internetu%20dokumenta/Priru%C4%8Dnik%20Tagged.pdf

Clark, L. (2017). Cyberbullying among teens is not the problem you think it is. Dostupno na: http://www.wired.co.uk/article/online-bullying-not-a-massive-problem

Jurgenson, N. & PJ Rey (2010). Dear Media: Bullying is Never Just “Cyber”. Dostupno na: https://thesocietypages.org/cyborgology/2010/10/28/bullying-is-never-just-cyber/

Kuzmanović, D. , Lajović, B. , Grujić, S. & Medenica, G. (2016). Digitalno nasilje – prevencija i reagovanje. Beograd : Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i Pedagoško društvo Srbije. Dostupno na: http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/priru%C4%8Dnik-interaktivni.pdf

Livingstone, S. (2011). Risks and safety on the internet: the perspective of European children. Dostupno na: http://eprints.lse.ac.uk/33731/

Mačenovski, S. (2017). Nalaženje i identifikacija prihvatljivog internet sadržaja. Dostupno na: http://vokainformatika.weebly.com/digitalna-pismenost/february-08th-2017

Popadić, D. & Kuzmanović. D. (2013). Korišćenje digitalne tehnologije, rizici i zastupljenost digitalnog nasilja među učenicima u Srbiji. Beograd : Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Völlink, T., Bolman, C., Dehue, F., & Jacobs, N. (2013). Coping with cyberbullying: differences between victims, bully-victims and children not involved in bullying. Journal of Community and Applied Social Psychology, 23, 7-24